Аутор: Немања Рајак

У првом делу приказа грађанизације Србије, писао сам о постепеном преласку српског друштва из предмодерног у модерно друштво. Социјални фактори који су довели до ове транзиције били су: распарчавање и устињавање земљишта, што је условило распад традицоналне српске задруге (велике породице) и губитак ауторитета старешине;  затим популациони бум, који је створио вишак становништва на селу које више није могло да се прехрани, па је кренуло путем првих већих прединдустријских миграција, где су пре или касније, сви завршили у граду.[1]

Прве прединдустријске миграције на Балкану, биле су раширене још у 15. и 16. веку, када је један број људи одлазио на пут, услед економске нужде и социјалних норми. На југу Србије и у Македонији развило се „печалбарство“, прединдустријски рад за надницу. „Печал“ значи јад или патња, јер се „печалним“ сматрао живот оних који свој хлеб зарађују путујући, јер нису могли да живе од своје земље. Они су напуштајући своје породице, одлазили на мукотрпан рад који је уобичајно трајао од Ђурђевдана (6. мај) до Митровдана (8. новембар), а у посебним случајевима одсуство мушкараца продужило би се и на неколико година. Порекло овог начина живота је, једним делом, врло старо. Најстарија је цинцарска „печалба“, која се може пратити кроз читав период турске власти, неки извори говоре да је постојала још у средњем веку, док сви остали словенски новијег датума.[2] Занимљиво је да су се Цинцари, први „печалбари“, отиснули на пут много раније од Срба, дочекавши их у градовима као староседеоци. Одласком Турака, Цинцари и Јевреји су остали једини грађани у ослобођеним српским градовима.

Од средине 19. века, печалбарство постало је права масовна појава. До краја 19. века читави делови земље су живели од овог периодичног путујућег рада. У предвечерије Првог светског рата, сваке године око 53.400 људи из Србије и 92.800 „печалбара“ из Старе Србије и Македоније, периодично је тражило посао ван свог краја, као ситни предузетници, путујуће занатлије или надничари.[3] У појединим општинама је до 69% мушке радне снаге радило ван свог места боравка. Временом је печалбарство постало само једна од варијанти потражње за запослењем. Почеци процеса индустријализације, условили су јуриш на радна места у изградњи железница и индустрије, што је вишак становништва преусмерило на нова тржишта рада.

Породор ка интезивнијој индустријализацији, Србија је направила тек услед четворогодишњег царинског рата са Аустроугарском. После Берлинског конгреса 1878. Србија је добила своју политичку независност, али је потпала под економску зависност Монархије. Цар Франц Јозеф је своју сагласност да Србија постане независна условио привредним захтевима, попут, изградње железничке мреже, регулације пловидбе Дунавом и спољнотрговинском доминацијом, с обзиром да је Монархија сматрала Балкан својим „природним тржиштем“. Аустроугарски привредни план био је, преусмерити своју робу ка Југоистоку Европе, јер она више није била конкуретна у Западној Европи. Српски политичари прихватили су све Аустроугарсе захтеве. На пример, Србија се обавезала да о свом трошку за три године доврши железничку пругу Београд – Ниш, укључујући и споредне линије до турске и грчке границе. Истовремено је договорена и повољна тарифа за аустроугарске кориснике. Услови под којима је добијена политичка независност створили су истовремено основу за све веће задуживање државе. Први велики кредит, узет је због обавезе изградње железнице. И тако се Србија полако заглавила у дужничко ропство.

Аустроугарска је пре избијања царинског рата успела да покрије 88% српског извоза и тиме задовољи 58% свог укупног извоза, имајући очигледно повлашћени положај, са скоро потпуном доминацијом над тржиштем Србије. Царински рат је био први велики отпор Србије Двојној монархији, омогућивши извоз Србије у друге земље. У периоду, 1906-1910, извоз Србије у друге земље био је: Немачка 24%, Белгија 15%, Турска 16%, остали 19%, док је Аустроугарска пала на само 26%. Касније, Енглеска, Француска и САД, освајају делове тржишта Југоисточне Европе.[4]

Тек у време царинског рата српска индустрија је доживела велики узлет. Готово половина свих фабрика које су настале пре Првог светског рата основане су после 1906. Број индустријских предузећа (укључујући млинове, пиваре и руднике) порастао је од 110 на 465; број радника је порастао два и по пута, и то на више од 16.000. Увоз парних машина порастао је између 1906. и 1912. са 286.543 кг на 2.305.535 кг, што је одговарало вредности од 2.662.029 динара. Вредност фабричке производње повећала се у апсолутном износу од 24 милиона динара (1898) на 59 милиона динара (1910), што одговара повећању у процентима од око 146%.[5]

Ширење фабрика по Србији, поставило је питање уређења радног односа. Појаву радног односа условиле су 4 детерминате: слобода рада, егзистенцијална нужност рада, захтеви акумулације капитала и тржиште радне снаге. Почетак радничког организовања у Србији, видимо у првом штрајку који је био 1842. године. Типографски радници Државне штампарије у Београду, тада су ступили у штрајк. Радно право у настајању имало је грађанско-правна обележија, а ако пратимо хоронологију радничког покрета на овим просторима, можемо увидети да је оснивање радничких организација, значило дефинитивни останак људи у градовима и завршетак радничких миграторних кретања.

Од деведесетих година 19. века, просторна покретљивост српског становништва се убрзава услед постепене индустрализације. Пораст понуде радних места у индустрији и рударству привукао је не само печалбаре, већ и све више сеоских сезонских и повремених радника из оближњих крајева у околини фабрика. Приливом сеоског становништва, многа насеља, раније изразито пољопривредна, променила су изглед и постала техничко-индустријска производна места. То је била прва последица индустријализације у историји насеља, која се догодила у околини фабрика, рудника и железничких линија.

Постављање фабричких погона у градовима и изградња саобраћајних путева, повећала је социјалну привлачност ове друштвене групе, која је тек била у настанку. Створене су нове миграционе струје радника у потрази за послом ка новим индустријским местима. Сеоске породице чији су преци од увек живели од земље постепено напуштају обрађивање земље и прелазе на варошки начин живљења. Број вароши је порастао између 1866. и 1910. са 17 на 24, а број варошица са 21 на 61. Тако се и густина распореда централних места у Србији готово удвостручила између 1846. и 1910. Уместо ранијих 1.110 км², сада је на један град долазио само још у просеку 562 км² ненасељеног простора. Наравно, не треба прецењивати значај места са градским становништвом у том периоду, јер један српски град је у просеку (са изузетком Београда) имао 8.730 становника, а варошица само 1.485.[6] Урбанизација је и даље била минимална, али процес је започет, и довешће до преображаја људи у градовима.

Вишак радне снаге са села, услед лутања и надничења, био је привучен градом. Градска социјална и културна привлачност, захватала је сеоску омладину и кидала традиционалне породичне везе. Мотив „бекства омладине са села“, у том пероду добија своје прве обрисе. Жеља о личној тежњи ка срећи, бекство од социјалне контроле задруге и сеоске заједнице, и жеља да се ослободе „окова“ строгих моралних представа и формалних правила понашања, потерала је мигранте, како су сведочили, у град. Такве миграције су биле постепени процес, у којем је учествовало више генерација. Удео градског становништва у укупној популацији износио је 1910. само 13,2%, а у Београду живело је само око 3% укупног становништва. Број становника се повећава са бројем индустријских предузећа. У Београду је 1908. било 52 индустријска предузећа, а 1937. било је 173 предузећа, са преко 150.000 радних места.[7]

У последњној четвртини 19. века, многи српски градови у настанку, били су обухваћени процесом „рустификације“ (процес преовладања елемента села у граду). Српски градови су, услед огромног прилива људи са села, попримили сеоски изглед. Тако се настале вароши, где је свака кућа имала свој врт, а сваки варошанин је хранио две или три свиње за своју кућу, а затим је имао и своју живину и краву. Било је и оних са пространим баштама у којима се сејао и кукуруз. Градски и сеоски живот су се дубоко прожимали. Промена, можемо рећи, вестернизација градова, догађа се трансформацијом људи у граду, који имитацијом, почињу да опонашају староседеоце града.

Француски социолог Габријел Тард бавио се проучавањем имитације и социјалног миметизма. Његова теорија имитације, заснива се на томе да друштво функционише преносом навика, вештина или начина понашања са једне особе на другу путем имитације. Овакав приступ изучавања друштва може се применити на процес грађанизације Србије. Срби доласком у градове, затичу Цинцаре и Јевреје, које почињу да имитирају. Опонашају њихове навике, стил облачења, начин понашања, исхрану, стављајући у страну своје обичаје и традицију, како не би испали анахрони и примитивни. Начин потрошње и куповна моћ одлично показују како је Запад потискивао Исток у Београду. Фес почиње да се губи пред шеширом, опанак пред ципелом, миндерлук пред креветом, сукно пред „европским оделом“. Традиционални дрвени есцајг излази из употребе и бива замењен машинским произведеним.[8] Политиколог Милан Миленковић примећује да на старим фотографијама, или кроз посету музеју, јасно се може пратити прелазак наших предака са традиционалног, на градски начин живота. Поред мужа, који још носи фес на глави и има на себи стилизовану сељачку ношњу, већ стоји госпођа без мараме на глави и са сукњом до пода. У следећој генерацији, све остатке традиционалног начина одевања, замењују реденгот, висока крагна и шешир. Сада је већ оком немогуће приметити разлику између старијег и новијег становништва.[9]

На крају, видимо како је збегом људи у градове, грађанизација постепено узимала маха и полако освајала све поре српског друштва. Њен коначни облик, добиће омасовљавањем чина збега, и метаморфозом у време кока-кола социјализма.

 

[1] Кратка историја грађанизације Србије – слом хијерархије, http://www.fondsvetozarmiletic.rs/drustvo/kratka-istorija-gradjanizacije-srbije-slom-hijerarhije/

[2] Мари-Жанин Чалић, Социјална историја Србије 1815-1941, Клио, Београд 2004, 172.

[3] Мари-Жанин Чалић, Социјална историја Србије 1815-1941, Клио, Београд 2004, 167.

[4] Мари-Жанин Чалић, Социјална историја Србије 1815-1941, Клио, Београд 2004, 159.

[5] Мари-Жанин Чалић, Социјална историја Србије 1815-1941, Клио, Београд 2004, 161.

[6] Мари-Жанин Чалић, Социјална историја Србије 1815-1941, Клио, Београд 2004, 179.

[7] Мари-Жанин Чалић, Социјална историја Србије 1815-1941, Клио, Београд 2004, 183.

[8] Мари-Жанин Чалић, Социјална историја Србије 1815-1941, Клио, Београд 2004, 137.

[9] Рађање Левијатана, http://milanmilenkovic.com/2016/02/15/radjanje-levijatana/

 

Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *