Аутор: Немања Рајак

Стаза модерности утабана је ходом грађанина. Његови први кораци били су прометејски, јер да би проходао, морао се ослободити прошлости, хијерархије, историје; требао је да постане њихов гонич, како би своје искорењивање оправдао. Поред духа времена, на његов настанак на простору Србије, утицали су и одређени социјални фактори који су омогућили развој процеса грађанизације.

 

  1. Распарчавање и устињавање земљишта
  2. Губитак ауторитета старешине породице
  3. Популациони бум
  4. Оснивање првих занатских удружења (еснафа) у градовима

Србија свој процес грађанизације започиње после добијања аутономије 1830. године, када се стварају услови за развој тржишно оријентисаних облика привреде и живота. Реформе, тада започете, довеле су до грађанизације Србије.

Основну јединицу српског друштва чиниле су традиционална породична уређена – задруге. Такве кућне заједнице биле су састављене од проширене породице – родитељи, синови, њихове жене и деца. Задруга (или „кућа“) биле је животна, радна заједница и заједница добара, заснована на сродству, под патријархалним ауторитетом изабраног старешине, и представљала је још почетком 19. века преовлађујући вид породице. Одлике задруге су биле: недељива заједничка имовина, колективни начин привређивања, као и потпуна правна заједница задругара. С обзиром да су ова начела била супротна са модерним поимањем својине и покретљивости земљишног поседа и радне снаге, била је потребна реформа, који је нови законик, успешно започео. [1]

Грађански законик из 1844. преузима одређене појмове из старог српског обичајног права, али, по први пут, правно се заснива могућност поделе велике породице. Тиме је озакоњен процес распадања. При раздвајању кућних задруга, закон је предвидео неограничену поделу земљишта, која је сада била институционализована у наследном праву. Егзистенцијални минимум није био одређен, тако да се парцелизација, могла вршити до веома малих јединица. Поделом земљишта на мале парцеле, поделила се и велика фамилија, што је прво довело да драстичног пада продуктивности српске пољопривреде, а друго, традиционална породица распрачавањем, полако престаје да постоји. [2]

Цепањем земљишта између чланова фамилије, оскудне површине доносе ниске приходе, смањују мотивацију и спремност на останак на њој. И најбитније, доводе у питање социјалну позицију старешине (домаћина) чија улога више није тако значајна. Неподељена имања, ти велики земљопоседи, обезбеђивали су престижан социјални положај у друштву, а мали поседи су се све више сводили на радна места, без неке више идентификације. Изгубила се исплативост, како економска, тако и са становништва престижа.

Пре 1830. Турци и друге мањинске националности су живеле у градовима, и бавили се градским занатима. Тек са повлачењем Османлија, Срби долазе у градове и стварају свој први занатски слој. У том периоду долази до пораста мануфактурних занимања, услед проглашења слободе привређивања (1838), а Закон о занатима из 1847. регулише однос између еснафских и нееснафских заната. Битна социјална одредница, новог градског занатског слоја, јесте да је он, у ствари, први грађански слој. Занатлије и трговци, својим умножавањем, почињу све више да улазе у односе размене добара. Директни однос произвођача и конзумента, више не важи, јер са развитком робно – новчане привреде у градовима, тржиште постаје веће, и нови слој трговачког духа поставља се као средишњи. Из њега ће касније изнићи радничка класа – пролетеријат. Таква нова подела рада, условљава и нови облик друштвене солидарности. Србија у том периоду, полако прелази са механичке на органску солидарност, односно из друштва које је своју егзистенцију прилагођавало датим условима, у друштво које је све више специјализовано различитим делатностима које су одређене тржиштом.

Макс Вебер, у свом капиталном делу Привреда и друштво, објашњава типологију градова, пре свега западних градова, и у њима нови друштвени слој – грађанина, којег директно везује за развој капиталистичког града. Он проучава контекст у којем је традиционални ауторитет срушен, јер је сматран неконкуретним у новом тржишном систему, а трговци и занатлије, су уз помоћ својих гилди, тај нови систем и креирали. Зачеци капитализма се налазе у тим првим самосталним градовима „трговаца и потрошача“, које је градски ваздух „ослободио“ традиције.

Србија је, своје „ослобађање“, морала још да чека, али популациони бум у 19. веку, знатно је допринео стварању вишка становништва које своје место више није могло да пронађе на селу. Највећи раст становништва Србија је доживела између 1881. и 1885, са природним прираштајем од просечно 21 промил годишње. Између 1880. и 1910. број становника у Србији порастао је за 71.3%. Наравно, треба урачунати и око 666.000 Срба из Босне, Црне Горе, Македоније и Војводине који су се између 1834. и 1874. доселили у Кнежевину. Укупно, број становника се повећао између 1834. и 1914. са 678.192 на 2.971.700. [3]

Висок пораст становништва убрзао је распад задруге, која је изгубила своју вековну друштвену улогу. Задруга је поред социјалне и економске функције, обезбеђивала и физичку и моралну заштиту. У временима великих феудалних намета и ратних заплета, она је била основна етичко-духовна, правна и економска ћелија предмодерног српског друштва.[4] Процес распада потрајао је, што се може приметити, у дуготрајности одржавања традиционалних фамилијарних веза, још и у 20. веку, посебно у испомоћи у раду на земљи, познатим мобама. Индивидуализација своје обрисе тек добија у овом периоду. Прелазак са „МИ“, на „ЈА“, догодиће се много касније.

Распад задруге значио је постепено везивање појединца за тржишну привреду у настанку, а тиме и настанак модерног професионалног рада. Популациони бум, довео је до повећања броја путујућих ситних занатлија и путујућих радника, који су почели да раде за надницу (касније плату), што је условило прелаз из независног у зависни положај. У истом периоду повећава се и број кућних занатлија у Србији. Било је око 100.000 домаћинстава укључених у циклус кућне прозиводње на прелазу векова, који су производили занатску робу у милионским вредностима. Устињено пољопривредно земљиште није могло да исхрани становништво, тако да су се онда окретали кућним занатима како би се прехранили, а развој занатске производње, чинио је таква места зрелим за подизање индустрије.

Добијањем пуне политичке независности 1878. године за Србију представља велики прелом, она у том периоду се полако укључује у светско тржиште и тражи одговор на све већу конкуренцију и утицај индустријских држава. Ослобођена хијерархије, са вишком лутајућег становништва, Србија започиње своју индустријализацију и грађанизацију, чији ће врхунац доживети у позно доба социјализма, када на ред долази коначна вестернизација.

[1] Мари-Жанин Чалић, Социјална историја Србије 1815-1941, Клио, Београд 2004, 36.

[2] Мари-Жанин Чалић, Социјална историја Србије 1815-1941, Клио, Београд 2004, 37.

[3] Мари-Жанин Чалић, Социјална историја Србије 1815-1941, Клио, Београд 2004, 48.

[4] Мари-Жанин Чалић, Социјална историја Србије 1815-1941, Клио, Београд 2004, 52.

Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *