Аутор: Небојша Ковачевић

Шарлатан – галамџија без истинског знања, варалица или преварант познат је назив за особу „која тврди за себе да поседује знање или вештине, иако то није истина“[1]. Од античког доба па све до данас, увек су се ту и тамо појављивале сумњиве личности које су наступале као стручњаци из одређених области покушавајући да придобију друге, углавном због материјалне добити. Дакле, шарлатана је свакако увек било и биће их. Али како то да су они у неким временима широко познати и слушани док су у другим на маргинама? Покушаћемо да одговоримо на то питање, уједно пратећи тезу коју ћу бранити у овом тексту :

Шарлатани, односно самопрокламовани зналци варалице увек се појављују у периодима великих криза знања и идеја, јер се тада теже распознаје истина њихових тврдњи и ствара већи простор за њихово јавно експонирање.

Покушаћу да илуструјем горњу прокламацију кратким освртом на један, мени посебно занимљив период историје, а то је 18. век, јер се у овом периоду поред многих битних промена десила и једна мање значајна, али свакако вредна пажње а то је промена магије. Чинило се да су ренесансна магија и алхемија на самом измаку, јер је наука почела да се уобличава и да их потискује. Тачније, крајем 17. века и у 18. веку, наслућује се криза магије и алхемије које губе свој ауторитет због јачања науке. Управо у овом периоду појављују се разни шарлатани који су за себе тврдили да су врсни познаваоци алхемије и њених тајни. Ове смешне фигуре, иако делују импозантно, нису ни у сну дорасли великим ренесансним маговима и филозофима из 15. и 16. века. Поменимо и једног од њих, у питању је чувени авантуриста и пустолов, такозвани гроф Каљостро.

Укратко, гроф Каљостро [2] је био шарлатан и варалица из 18. века који је путовао Европом, представљајући се људима као велики маг и алхемичар, који зна ексклузивне тајне и скривена знања, (нпр. прављење злата и еликсира живота). У његове лагарије поверовали су многи имућни људи, које је лукави гроф знао добро очерупати за своје услуге. Међутим, његова превара се брзо увиђала, те је морао да путује од државе до државе, завршавајући на крају као и сви преваранти, у мрачној ћелији тамнице у којој и умире након неуспешног покушаја бекства.

                                                            Гроф Каљостро

Пређимо сада са ренесансе у савремени свет. Шта је са шарлатанима данас? Приметио сам нарочито велику појаву ових људи у времену у којем живимо. Епоха потрошачког друштва, мас-медија и интернета, када сви могу да се експонирају у јавности и изразе своје мишљење без проблема и последица, чини се идеалном за шарлатане и преваранте. Мислим да не бих био у криву када бих ову епоху назовао и епохом преваре јер је потрошачки капиталистички поредак обузео целу земаљску куглу. У овом контексту маркетинг и представа постале се кључне ствари за успех чак и важније од самог знања.

Управо данас, шарлатани имају огроман простор за своје лажи и обмане. Изгледа да никада пре нису имали толико публике и простора за своје делање. Они нам се данас обраћју на разне начине, преко емисија, интервјуа, колумна, трибина на којима говоре, у књигама које пишу итд.

У Српском друштву, овај феномен је такође импресиван. У нашем јавном простору огроман је број „продаваца магле“ који се јавности представљају као експерти а заправо су опсценари без икаквог валидног знања. Ту су: Мирољуб Петоривћ, Дејан Лучић, Милан Видојевић, Велимир Абрамовић, Светозар Радишић, Јован Деретић и многи други (да не набрајам даље јер би ми за то требало још десетак страница). Без обзира колико ће звучати увредљиво и некоректно, овом приликом ћу горе наведене индивидуе јавно назвати шарлатанима јер њихови аргументи нису засновани на релевантним чињеницама и доказима, већ су у питању непоуздане, и сумњиве тврдње које немају пуно додира са истином и стварношћу.

Такође сам слободан да 21. век назовем и „епохом шарлатана“, јер је данас као никда раније шарлатанима доступан велики јавни простор, и многа средства за експонирање. Шарлатани су у ранијим епохама, колоко год били сензационални, ипак били маргиналне појаве, које су релативно брзо губиле славу и значај. Данас додуше, шарлатанство постаје трајно занимање, јер је број нове публике готово неисцрпан.

Баш као што је алхемија доживела своју кризу, што су злоупотребии надрилекари и лажни мађионичари, тако и данас имамо кризу политике, однсосно политичких идеја, те се у овом свеопштем метежу и незнању појављују кловнови какав је Мирољуб Петровић који се залаже за теократско политичко уређење у Србији засновано на “божијим законима“ или како би он то назвао „обнова Душановог царства“. Изгубљени у овој свеопштој пометњи бескрајно разноликог садржаја од којег је тешко разазнати истину, људи лако бивају слуђени слаткоречивим причама овог шарлатана. Главни проблем је у томе што се шире неистине и погрешне информације које затрпавају праву слику ствари и уместо адекватних решења и фокуса на централне проблеме, људима се причају шарене лаже које им заправо замагљују схватање стварности.

Српско друштво је у великој кризи на свим пољима, баш из разлога што се у економији, култури и политици појавила гомила незналица и дунстера. Причајући своје глупости и лажи, шарлатани обмањују људе скрећући им пажњу са горећих проблема у којима се друштво налази. Одговор на питање са почетка је јасан : Шарлатани у великом броју се увек појављују у тренутцима кризе, односно слабљења ауторитета и кредибилитета неког знања – па смо тако видели да је у сумраку ренесансне магије дошло до појаве бројних волшебника који су тврдили да поседују магијске моћи. Тако и данас, у пометњи политичких и економских решења имамо појаву разних типова који причају грандиозне али и испразне приче, у којима има мало истине и корисности [3].

Читаоци овог текста ће се вероватно запитати зашто уопште и помињмо све ово. Чак је и на почетку речено да је шарлатана увек било и да ће их увек бити. То јесте истина, и због тога се овај текст може некима учинити и помало јаловим, али поента и лежи у причи о преварантима, јер се тиме постиже њихово распознавање и разоткривање. Иако против њих не можемо много, поменути их у негативном контексту је сасвим довољно, ако ништа друго, онда бар за њихово означавање чиме ћемо нашкодити њиховом угледу и сигурно помоћи обичним људима да буду бар мало опрезнији. Надам се да је овај текст бацио бар мало светла, а пронаћи истину у тами и магли је свакако најважнији циљ.

Референце:

[1] – https://sh.wikipedia.org/wiki/%C5%A0arlatan

[2] – И име и титула наравно су лажни, дотични се запрао звао Ђузепе Балзамо а титулу грофа је дао сам себи.

[3] – Баш као што су грофу Каљостру поверовали многи, тако су и данас лаковерни људи видели у Мирољубу Петровићу (и осталим горе поменутим шарлатаима) да је експерт који има одговоре за све. И тако, умсто да се бавимо битним стварима, ми слушамо причу о Душановом царству, владарима из сенке, Теслиним тајним оружијем, ванземаљцима и летећим тањирима и осталим глупостима.

Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *