Аутор: Никола Павловић

UntitledМедији ових дана брује о најављеној набавци војне технике из Руске Федерације. Главна вест је „поклон“ од шест авиона типа МиГ-29, али и тридесетак тенкова Т-72С и исто толико оклопних возила БРДМ-2. Заиста, на први поглед, велики део јавности ће емотивно одреаговати и поздравити „историјски  успех“ модернизације српских борбених ефектива. Свакако, како каже наш народ, поклону се у зубе не гледа, али ако мало боље загребемо испод површине, можемо видети да баш и није реч о поклону како се то медијски промовише. У том случају, мораћемо да „поклону“ погледамо у зубе као и ономе што стоји иза њега.

Шта смо добили?

Како преноси ваздухопловни портал „Танго сикс“:  „У садашњем стању као и на основу њиховог технолошког нивоа, донирани МиГ-ови су застарели али још увек употребљиви. На доступним фотографијама и снимцима реч је о једном авиону варијанте 9-12А (евиденцијски број 14 плави), три авиона у верзији 9-13 (ев. бројеви 04, 10 и 31 плави) и два двоседа 9-51 (75 и 101).

Како је пре пар месеци саопштено ти авиони би могли да лете још 4-8 година пре још једног ремонта па се на основу тога као и њихових фотографија може закључити да су ти авиони највероватније били на општој оправци у периоду 2010-2014.“

„Незванично, ловци су произведени између 1987. и 1989. (за 9-12А постоји информација јануара 1989. године). Скоро сви авиони били су базирани у бази Милерово, у саставу 31. авијацијског пука који је у протекле две године пренаоружан вишенаменским борбеним авионима Су-30СМ који су попунили две ескадриле.

Трећа ескадрила је наставила да лети на мањем броју МиГ-ова али су авиони (посебно двоседи) раздељени у друге јединице или су престали да лете. Постоји план да се ова трећа ескадрила пренаоружа ловцима Су-35С.“(1)

Из до сада наведеног, можемо закључити да се ради о МиГ-овима  који су били спремни за „отпис“, односно били су замењени савременим апаратима Су-35С и чекали своју „судбину“ складиштени у хангарима.

Морамо поменути и други део „поклона“ а то су тенкови Т-72С и оклопна возила БРДМ-2. Тенк Т-72С је модернизована верзија совјетског тенка Т-72, односно у класи је са нашим тенком М-84 (сем неких мањих побољшања које има Т-72С). Оклопна возила БРДМ-2 Војска Србије већ има у свом арсеналу, наслеђеног од ЈНА. Реч је заправо о застарелом возилу које се може модернизовати, али заправо, ми не добијамо модернизовано возило, већ „основну“ верзију из периода СССР-а.

Шта се из ових донација може закључити?

Можемо закључити да са овим донацијама, систем Војске Србије не добија ништа ново, што би га осавременило, већ (углавном) све оно што већ има. Поставља се питање зашто је то тако?

Можда нам је недавно, сасвим случајно,  тај одговор дао сам војни аналитичар  Мирослав Лазански, иначе посланик СНС-а у Скупштини Србије:

„Годинама смо покушавали да купимо машину за дубљење топовских цеви, али то нико из НАТО земаља није хтео да нам да. Такође, не дају нам да вратимо цивилни радар на Копаонику. Зато ми користимо онај на Бесној кобили, али и за то добијамо упите од Брисела“. Како сам признаје, Србија је: „под финим санкцијама САД и НАТО“. (2)

Односно, онако како Лазански не сме да каже, НАТО официри седе у Генералштабу Војске Србије, Србија је потписник ИПАП споразума са НАТО пактом, што значи да буквално, све што од руских „донација“ заврши у Србији, то исто ће и завршити испред испитивачког ока НАТО официра.

Важно је сада направити једну дигресију и додати да је систем „донација“ један од најчешћих начина у свету, да се на „елегантан“ начин решите застареле борбене технике. Навешћемо један пример. Познато је да НАТО годинама донира ирачкој армији велики број Абрамс тенкова,оклопних и теретних возила типа Хамер и осталих борбених ефектива. (3) То свакако није нерационалан потез.

Пошто годинама у назад НАТО смањује број својих војника у Ираку, израчунато је, да су само трошкови транспорта, војне технике из Ирака, назад у САД, а  потом поправка и осавремењавање исте,  много мање исплативији него производња нових ефектива у САД. Тако да су дошли до закључка да их донирају ирачкој војсци и да на тај начин такође обавежу Ирачане да у будуће, резервне делове за донирану технику и муницију купују од САД. Такође, тиме се мења читава војна доктрина и систем обуке. Сада ће генерације тенкиста, артиљераца и пилота у Ираку бити обучени за западни тип борбених ефектива, а на тај начин САД ће имати сигурно тржиште у наредним деценијама. Донација или „поклон“,  је у овом случају кредит за будуће наоружавање и само осигуравање војног  тржишта.

У нашем случају, ради се о сличној ситуацији. Србија, све и да би хтела, нема средстава да мења комплетан систем наоружања и да врши преобуку својих пилота и тенкиста на западни тип наоружања (дакле не ради се о политичкој вољи већ већ о економском питању). У мањем обиму, Војска Србије је прешла на НАТО стандард, пре свега у погледу пушчаног метка калибра 5,56мм. Можемо се сетити и донације НАТО-а Србији у виду 17 возила Хамер 2012. године, међутим као што је већ речено, то је све у мањем обиму јер за нешто веће пренаоружавање потребан је новац, који Србија нема.

aleksandar-vucic-zoran-djordjevic-mig-29-4

 

Да се сада вратимо на МиГ-ове. Да ли се најновија набавка авиона врши зарад додатног јачања српске авијације (како се то пласира у медијима),  или је у питању сам опстанак ваздухопловства  и сама способност за ефикасну заштиту сопственог  ваздушног простора?

„У току 2017. и 2018. године може се догодити да останемо без три активне 29-тке,“(због истека ресурса-прим.аутора). „Можда би било пожељно да у току следеће године добијемо, ако не све онда макар део руских примерака како би премостили време до доласка наших авиона са ремонта који би се могао догодити 2018. Тако би се модернизација одвијала у фазама, можда по 2-3 авиона одједном.“

„Са друге стране, имамо могућност да их ремонтоване и модернизоване добијемо у новембру 2017. године али би онда на неколико месеци остали без ефикасне заштите ваздушног простора.“ (4)

Дакле, можемо да закључимо, да је долазак МиГ-ова у Србију у последњи час, изнуђен потез, зарад очувања најосновнијих функција ваздухопловства. Поставља се међутим питање, зашто се оволико чекало, ако знамо да је иста гарнитура на власти од 2012.године?  Узимајући све речено у обзир да ли је набавка МиГ-ова, која се баш дешава у предизборној трци, само још један од маестралних маркетиншких потеза председника Владе?

Да ли је на крају све ово само још једно предизборно наМИГивање?

 

 

Литература:

 

Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *