Аутор: Никола Павловић

Синоћ сам у Матици српској, присуствовао трибини „Нова идеологија секса“ на којој је говорио проф. др Стивен Баскервил, са Патрик Хенри колеџа (Вирџинија, САД) – водећи стручњак у области развода, породичних судова и старатељства. Оно што је проф. Стивену скренуло пажњу на ову проблематику, јесте то, што је на својој кожи осетио законе радикалног феминизма у САД.

Како је истакао, „сексуална политика“ коју агресивно воде радикалне феминисткиње у спрези са глобалним, државним, институцијама и невладиним сектором превазилази све тоталитарне идеологије из прошлости. Циљ „сексуалне политике“ је константно ширење у све поре друштва и уништење породице. На свом путу покоравања друштва, он користи све методе. На себе је преузео искључиво право тумачења свих термина попут „педофилије“, „инцеста“, „силовања“, „насиља над женама“ и слично, тако да је злоупотреба ових термина доживела кулминацију у оптужбама према мушкој популацији. Мушкарци се на тај начин, лако могу оптужити за „сексуално узнемиравање“, или ризикују да буду оптужени да адекватно не користе „политички коректан језик“.

Са друге стране, ствара се индустрија развода, жене се оснажују да туже своје мужеве из чисто лукреативних разлога. У том науму, добијају специјалне кредите од банака да би платиле доброг адвоката, а након победе на суду, одузимају од мушкарца добар део имовине и старатељство над децом, а оптужени мушкарац, принуђен је да плаћа све трошкове суђења и алиментацију. У ситуацији када оптужени мушкарац нема финансијских могућности да то испуни, завршава у затвору, а родбина је принуђена да то дуговање отплати. Такође, основани су специјални „породични судови“ који попут инквизиције спроводе ове пресуде.

Циљ лезбо-феминистичке тоталитарне „политике секса“ јесте потпуно освајање моћи у друштву. Ова идеологија потпуне сексуализације друштва, користи сексуалност као средство моћи. Да би остварила свој циљ, не бирају се средства, па је тако честа сарадња између лезбо-феминистичких и исламистичких група, која се може видети и у изборним коалицијама.

Резултати овакве „сексуалне политике“ видљиви су у све већем броју отуђених мушкараца, али и жена. Мушкарци су принуђени да се дистанцирају од жена, а жене са друге стране остају усамљене. У сфери пословног живота влада феминизација професија, док се мушкарци повлаче у сенку. Статистика показује да број развода премашује број венчања, док су деца постала права реткост и луксуз. Влада очај и депресија која се неретко завршава самоубиствима.

Нама се у Србији, вероватно чини, да је овакав апокалиптични развој догађаја код нас немогућ, као и да је  од нас удаљен деценијама. Међутим, ту се потпуно греши. Радикални феминизам код нас, дошао је још 2009. године, на крилима закона о „Равноправности полова“ а првог јуна 2017. године, на снагу је ступио много радикалнији и опаснији  „Закон о спречавању насиља у породици”, којим је све оно што се дешава у САД и на западу, сада такорећи, омогућено и у Србији.

Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *