Аутор: Никола Павловић

Својевремено је канадска новинарка Наоми Клајн написала књигу под насловом „Доктрина Шока“ (The Shock Doctrine). Главна теза у књизи је, да се светски центри моћи, користе дезоријентацијом јавности,  која је настала као последица масовних  колективних шокова – природним катастрофама, ратовима или терористичким нападима, да би се неометано и брзо остварио економски интерес странаца. Па је тако, рецимо, након што је цунами опустошио обале југоисточне Азије, нетакнуте плаже су понуђене на аукцијама за туристичка одмаралишта.  Након урагана Катрина, расејани становници Њу Орлеанса, дошли су до сазнања да њихове јавне установе, болнице и школе никада неће бити поново отворене. У најхаотичнијем тренутку грађанског рата у Ираку, усвојен је нови закон који омогућава Шелу и БП да присвоје огромне количине ирачких нафтних резерви. Аутор прати примену ових идеја кроз савремену историју, показујући до најситнијих детаља како су, добро познати, догађаји из недавне прошлости коришћени као смишљене, активне позорнице за шок-доктрину.

Међутим, доктрина шока, осим што се користи на глобалном нивоу, исто тако, може се користити и унутар једног друштва. Заправо, може се рећи, да се она већ увелико (и успешно) користи унутар српског друштва.

Иза година напредњачке власти на челу са Александром Вучићем, стоје огромне реформе, које су, ако се у обзир узме, њихов антинационални и антидржавни карактер, прошле са великом лакоћом и без озбиљнијег отпора јавности. Ако се сетимо режима Бориса Тадића и његових мука са извршавањем налога странаца, где је све на крају кулминирало великим уличним немирима током покушаја спровођења ЛГБТ параде 2010. године, што је на крају, и означило дефинитивни пад Бориса Тадића са власти.  Не можемо, а да се не запитамо, како је у свему, где његови претходници нису успели, успело Александру Вучићу.

Да би остварио овако радикалне и антинационалне реформе, Вучић је изабрао приступ, који се најприближније може описати као доктрина шока. Важно је међутим, пре анализе овог приступа, напоменути предуслове који су морали бити испуњени да би сама шок-доктрина имала успеха.

Вучић се у народу, са обзиром на своје радикалско порекло, доживљава као патриота, а његови потези се често тумаче као мудри, уздржани и државнички. Самим тим, огрнут националним плаштом и великом медијском манипулацијом коју спроводи, Вучић штетне реформе представља као корисне, а националне поразе, као националне победе. У томе му свакако помажу и „професионални патриоти“, они који неке популистичке и  симболичне  потезе, од периферног значаја, напумпавају  до бесконачности, стварајући тако димну завесу за антинационалне реформе. Наравно, многи од ових „професионалних патриота“  било да су распоређени као појединци или да делују из неких организација,  и сами не верују у Вучићев патриотизам. Међутим, бранећи њега, они у ствари бране свој ситни лични  интерес, који се веома често и комично завршава (сетимо се епизоде са Мишом Вацићем). Вучићу се може, много шта приговорити, али не и то, да је увлакаче поставио на своје место, тачно им је одредио цену, јер зна, да исти имају и мало достојанства и квалитета, не би били то што јесу, и уверен сам, да чак и када га хвале, он их у том тренутку у себи,  дубоко презире.

Пошто је Вучић, оваквим развојем догађаја, задовољио све предуслове, могао је безбедно и са великим успехом да почетни модел разрађује у нешто, што смо за ову прилику, назвали – доктрином шока.

Прошло је доста времена од Бриселског споразума и ствар се морала, по налогу странаца, убрзати, односно завршити признање тзв.  државе Косово. Пре тога, било је потребно довести јавност у стање шока и инциденте са „брендираним“ возом представити у медијима као предратно стање, у том шоку, заборавља се на тзв. „Заједницу српских општина“ и пораз у преговорима са шиптарима, представља се као победа, тиме што је наводно избегнут озбиљан сукоб а вероватно и сам рат. Убрзо после тога, у Косовској Митровици подиже се велики споменик кнезу Лазару не би ли се тако, одржао мит о национално одговорном државнику. Међутим, једва да је прошло пола године од тада, на недавним изборима које је расписала терористичка држава Косово, Вучић на истима учествује са својом „Српском листом“, дајући тако легитимитет Хашиму Тачију и институцијама Косова. Проглашава се велика изборна победа и уз помпу и трубаче Срби уједињено седе у клупама Скупштине Косова и покоравају се законима терориста. Заиста, ако повучемо историјску аналогију, нема разлике између терористичке државе Косово и некадашње НДХ, обе „државе“ изграђене су на геноциду над Србима и обе државе карактерише исти ниво мржње према српском народу. Поставити Србе у Скупштину Косова и сломити њихов отпор према џелатима, исто је као и поставити Србе у ондашњу Скупштину НДХ и то прогласити победом.

Епизода са руским МиГ- овима и борбеном техником и свакодневним спиновањем јавности око заоштравања ситуације на Балкану, омогућила је, да ће без реакције јавности, ове године ЛГБТ марширати у две параде. Па је тако помпензна председничка заклетва, са све Мирослављевим јеванђењем, ставила је у други план увођење радикалних феминистичких закона о „сексуалном насиљу“. Такође, ни мало се јавност у Србији не бави питањем Вучићеве најаве промене Устава и то свега неколико минута,  пошто је на истом положио заклетву. Како треба да се разуме, његова изјава, „ослобађања од митоманије“а везана је за Косово и Метохију? Да ли ће пошто је учинио све, да се фактички призна независност Косова, то званично и да учини, и тако нас,  кроз  „промену свести“ ослободи „митоманије“?

На крају, долазимо и до последње у низу одлуке Александра Вучића, која се може поредити са ритуалним понижавањем српског народа, али и озбиљним тријумфом друге Србије. Именовањем Ане Брнабић за мандатара нове Владе, најекстремнији другосрбијански табор, добио је свог представника на највишој  позицији у земљи. Ана Брнабић као директни агент страног интереса, ЛГБТ лобија и представника свега што српски народ није, убудуће ће имати  велике полуге власти у својим рукама. Иако се, чак и у овом тренутку, „професионални патриоти“ упињу да из петних жила, пронађу нешто „државничко и мудро“ у овом Вучићевом потезу, од тог Сизифовог посла нема ништа. Нису Сорошевци и америчка амбасада претња по Вучића, како то многи „произвођачи магле“ са патриотским предзнаком желе да представе, већ је Александар Вучић директни „извођач радова“ страних налагодаваца. Цела представа, о наводном сукобу Вучића и странаца игра се управо због доктрине шока. Сви потези које је Вучић начинио, а који имају национали предзнак јесу периферни и симболични и изводе се само због пасивизације јавности. Док са друге стране, све реформе које су спроведене на штету ове земље јесу озбиљне и крупне. Највећи доказ и круна сарадње странаца и Александра Вучића ,  огледа се управо у новом премијеру Србије Ани Брнабић.

Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *