Имамо то задовољство да разговарамо са проф. др Дејаном Михајловићем који већ дуги низ година живи и ради у Мексику. Филозоф политике, Дејан Михаиловић, познатији је данас у Мексику и Латинској Америци, него у Србији. Тамо је „интелектуална звезда“ јавног живота, док је у Србији практично непознат широј јавности. Михаиловић је пре више од две деценије, по завршетку основних студија филозофије у Новом Саду, отишао у Мексико на усавршавање и тамо је остао. Докторирао је (у области латиноамеричких студија) и већ дужи низ година је професор и истраживач на Instituto Tecnologico de Monterrey у Сиудад Мексику, што је најпрестижнија академска установа у Мексику. Уз то, као гостујући професор „наступа“ на универзитетима у Сао Паулу, Рио де Жанеиру и Хавани. Може се рећи, да ја проф. Михајловић, ако би  морали да дефинишемо његово политичко опредељење, левичар са националним предзнаком.

 

  • Дуго сте времена провели у Мексику и вероватно добро познајете већину латиноамеричких земаља, као и њихово богато искуство са колонизацијом и колонизаторима. Да ли се данас, у савременој међународној политици које воде западне земље, може уочити један, далеко софистициранији, али и даље ништа мање ефикаснији, модел колонизације?

Наравно. Данашњи облици репресије су много перфиднији али ништа мање ефиксани у погледу њихове основне улоге а то је одржавање система и опструкција свих облика деловања који би довели у питање његов опстанак. Ево и примера. Пре само стотинак година, свеукупни производни потенцијал капитализма се базирао на дисциплини произвођача, данас је тежиште пребачено на контролу потрошача. Бум на подручју технолошких иновација је омогућио релативни степен слободе приступа информацијама али је истовремено створио услове за неку врсту “меког тоталитаризма” у виду свеприсутног надгледања, контроле и управљања животима појединаца широм планете. Симптоматична је чињеница да никада нисмо било толико посматрани, надгледани и, у крајњем случају, шпијунирани, а истовремено толико небезбедни и рањиви.  На делу је такозвани когнитивни капитализам чије се одеређење у најкраћем односи на:

1) доминантну улогу или боље речено, диктатуру финансијског сектора у домену реалне економије; 2) начину производње и ширења знања као компаративне предности на тржишту рада и капитала (пример друштвених мрежа) 3) феномен прекарног рада као извора сиромаштва (некада је сиромашто било директна последица немогућности да се кроз рад обезбеди извор прихода, данас смо сведоци како се на стотине милиона људи “убија од посла” живеци у беди).

Рад производи сиромаштво. Рад је марка. Утолико је све интересантнија дебата о потреби ревитализације Фукоових појмова биополитике и биомоћи. Очигледно је да се моћ капитализма не испољава искључиво кроз доминацију логике капитала у економији и политици, већ и у сфери свеукупног друштвеног живота. Томе иде у прилог и феномен растуће деполитизације друштвеног и меркантилизације политичког идентитета. Потрошачки суверенитет индивидуе-егоисте “газдује” над грађанским суверенитетом појединца као политичког субјекта. А, када све то пребацимо на глобални ниво и у сферу међнародне политике коју помињете  у вашем питању, суочавамо се најпре са нимало лаким задатком дефинисања постојећег светског поретка уколико он као такав уопште и постоји.

  • Где сежу корени неолибералног поретка?

Идемо редом. Појава модерног света која и до данас није у довољној мери критички преиспитана у оквиру европске историјске и друштвене мисли, препуна је контрадикторних феномена како са позитивним тако и са разарајућим последицама. Стваралачки занос и сјај позне Ренесансе као и раскош европског Барока током шеснаестог и седамнаестог века теку паралелно са највећим геноцидом у историји човечанства: масновна убијања и затирање цивилизацијских кодова народа древне Америке приликом којих је страдало, по неким проценама, преко 60 милиона људи само у периоду од 1492 до 1576 године када је шпански краљ Филип II избацио из званичне употребе појам “освајање” (conquista) и уместо њега ставио реч “помирење” (pacificación). Освајачки походи европских сила тог времена, најпре Шпаније и Португала а касније Холандије, Велике Британије и Француске представаљали су један изузентно добро осмишљен историјски пројекат географске експанзије апсолутистичких монархија тог времена, али су истовремено и извозили капитализам на новонасталу светску периферију. Процес деколонизације и политичке еманципације будућих суверних држава на светској капиталистичкој префиерији је у ствари био резултат вештог прилагођавања капитализма као система новим облицима деловања логике капитала која ће све мање зависити од принципа територијално ограничене политичке моћи. У претходној фази колонијализам као политичко-административни облик легализације акумулације кроз отимачину је истовремено деловао и као легитимна форма класне, етничке и расне поделе у функцији поробљавања. Само тако је могуће разумети симултано деловање републиканске представничке власти с једне, и иституције ропства с друге стране у Сједињеним Америчким Државама у сред деветнаестог века!!! Ту је кључ у одговору на ваше питање.

  • Да ли колонијална матрица делује и у Србији? Ако да, како јој се супротставити?

Колонијална матрица моћи делује кроз контролу економије, ауторитета, природе и природних богастава, рода и сексуалности, субјективитета и знања итд. Њен резултат је колонијалност као директан производ колонијализма, међутим, та колонијалност надилази колонијализам и опстаје без њега. Ради се о својственом обрасцу моћи који настаје као резултат модерног колонијализма али истовремено превазилази границе формалног односа моћи између два народа или нације и постаје начин на  који се рад, знање, ауторитет и односи између субјектата међусобно артикулишу путем светског тржишта и идеје расе. Колонизација као историјски процес је одавно нестала, али је колонијалност као стање и даље на делу. Данас су многе земље, укључујући и Србију, у ствари колоније без колонизатора. Уколико се неким чудом у Србији појави политичка опција која би порадила на повраћају суверенитета земље, то неће бити могуће без неке врсте епистемолошке деколонизације и менталне деконтаминације у свим облицима друштвеног живота. Све то се сажима у једној јединој речи: револуција!

Фонд Светозар Милетић

Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *