Аутор: Никола Павловић

У историји људске цивилизације,  а самим тим у историји ратовања, одувек је страна која изгуби  у  сукобу сносила терет окупације. Терминолошки, сам назив губитка независности се мењао. У феудално доба рецимо, користио се  назив – вазалство, док се данас често користи термин – зона утицаја. Осим промене термина, појавом хибридног рата у савременом добу, променила се и технологија саме окупације.

Спровођење окупације на старомодан начин, далеко је скупље и непопуларније, како за сопствено становништво (сетимо се антиратних протеста у САД током рата у Вијетнаму) тако и за становнике окупиране земље (свест о сопственој окупираности стално је присутна и лако долази до стварања отпора). Оно што је у постмодерном свету, постало такорећи правило, то је да, у већини случајева, становништво није свесно да је окупирано. Нема стране војне силе (макар не тако очигледне), нема концентрационих и радних логора, нема јавних саопштења која би званично потписивао окупатор. Што је најважније, а истовремено најпарадоксалније, то је да, национална симболика и реторика постају изузетно доминантне, а све зарад манипулисања јавним мњењем . Фразе које су присутне у јавности, имају оштру националну реторику и режим повлачи популистичке потезе које предстваља као епохалне, док су исти, само од периферног или никаквог значаја за земљу и народ. Оно што је још случај, то је да се тражи колабрационистичко упориште у прошлости,  а све у циљу оправдавања и легитимизовања окупације.

Да бисмо ову тврдњу аргументовали и додатно појаснили, можемо навести неколико примера,   где је губитак суверенитета маскиран појачаном националном реториком и представама у јавности. Узмимо на пример Чиле и долазак „патриоте“ Аугуста Пиночеа на власт уз америчку помоћ од 10,9 милиона долара. После доласка војне хунте на власт, Чиле је постао ништа више, до америчко двориште. Можемо навести и не тако далеки пример из Украјине, када је Евромајданом срушена легитимна власт, а све на крилима националистичке реторике „Десног сектора“ и неонациста из батаљона Азов. Украјина је изгубила независност, део територије, али је зато добила националног вођу и „патриоте“ на власти. Звучи познато?

На жалост, најближи пример за окупацију обојену националним бојама, јесте Србија. Сведоци смо, да се у јавности, никад више нису  (зло)употребљавала национална осећања и кривотворио патриотизам, док се у исто време наносило највише штете самим националним интересима. Примера је много, па ћемо се овде осврнути само на новије. Од несрећног „патриотски брендираног“ воза, о коме смо већ писали раније (овде), преко подизања споменика Кнезу Лазару у Косовској Митровици, док се истовремено учествује са тзв. „Српском листом“ на изборима изборима терористичке државе Косово.

Такође, ту је и добро познато спиновање јавности са доласком МиГ-ова и могућим ратом на Балкану, док су се са друге стране, одржавале две(!) ЛГБТ параде у Београду. Не треба заборавити ни помпезно полагање заклетве на Мирослављевом јеванђељу, које је гурнуло у други план усвајање радикално феминистичких закона о „сексуалном насиљу“, као и најаве промене Устава, чим је на истом, нови председник положио заклетву. Именовањем Ане Брнабић, наставило се са регрутовањем агената страног интереса и ритуалним понижавањем српског народа. О свему овом, детаљно смо већ писали раније (овде).

Поменимо и новије примере, недавно смо имали иницијативу Вучића о постављању гигантске заставе на Ушћу, откривању споменика Тибору Церни, као и именовања булевара у Београду именом: „Хероја са Кошара“. Међутим,  као и раније, постали смо сведоци најбруталније издаје националних интереса, оличене у пружању директне подршке за састав шиптарске „Владе“ терористи Рамушу Харадинају од Вучићеве „Српске листе“. Овај чин, имао је свој природни почетак у Бриселском споразуму и четворогодишњи пут, који се завршио апсолутним поразом по српске националне интересе на КиМ. Све што се може очекивати у наредном периоду је коначно формализовано признање терористичке државе Косово.

Ако сада анализирамо поменуте потезе режима, лако се може уочити, да су потези, који су пронационални, само популистички, периферни и без суштинског значаја за земљу и народ. Док су на другој страни, они важни и суштински, дубоко антинационални.

Шта је важније за српске националне интересе? Промена имена булевара, подизање по којег новог споменика, возикање „патриотски брендираног“ воза и махање заставом на Ушћу, или можда, (не)усвајање радикалних феминистичких закона, (не)именовање агента страног интереса Ане Брнабић за председника Владе и (не)пружања подршке терористи ОВК Рамушу Харадинају за састав нове „Владе“? Питање можемо поставити и на други начин. Могу ли ови козметички, популистички и периферни потези са националним предзнаком, поправити штету која је нанета антинационалним потезима, које овај режим повлачи? Могу, уколико се може поправити трула и оронула зграда, само кречењем фасаде.

Симбол окупације тако постаје дволичност у потезима режима. Међутим, да би ова дволичност успевала, односно да би се друштво непрестано засипало режимском пропагандом, потребна је потпуна контрола медија. Како телевизије и радија са националном фреквенцијом, тако и оних штампаних, али да не заборавимо  и оне алтернативне на интернету. Једна од првих ствари, на коју се режим сконцентрисао, било је овладавање медијима са националном фреквенцијом и протеривање новинара, који се нису „уклопили“ у нову уређивачку политику. Такође, релативно брзо се овладало и  штампаним медијима, како рефинансирањем постојећих, тако и стварањем нових, попут  „Информера“ и „Српског телеграфа“. Међутим, у савременом дигиталном свету, проблем представља Интернет.  Овладавање овим простором у потпуности, апсолутно је немогуће. Алтернативни медији који постоје на интернету, омасовили су се као реакција на гушење званичних медија, те они потенцијално могу да производе проблеме режиму ако гледамо на дуже стазе.

Пошто режим спроводи антинационалну политику, на интернету сходно томе,  доминира пронационална опозиција. Са циљем да се спречи акумулирање енергије и стварање озбиљне националне опозиције, која би са интернета своју борбу пренела у реални простор, почела је фабрикација шарлатана, који са квазинаучних позиција, заокупљују пажњу јавности на мрежи. Са друге стране, кренула је поплава квази-патриотских страница и регрутација појединаца, који са патриотским наступом правдају потезе режима. Немогуће је, да је  оваква ситуација плод случајности, из једноставних разлога – истовременог форсирања задате теме на дневном нивоу и мрежне повезаности, између ових, како портала и страница, тако и појединаца. Пошто смо тему шарлатанизације већ обрадили (овде), овом приликом сконцентрисаћемо се на анализу квази-патриотских страница и портала, као и на особине извршилаца радова, односно сендвич-патриота.*

Ако за тренутак обратимо пажњу на сендвич-патриоте, можемо им наћи једну константу, а то је, да све њих, одликује блага и формална критика режима, док су са друге стране јако истрајни и досадни у одбрани истог. Сходно дволичним потезима које повлачи режим, а које смо већ поменули, сендвич-патриоте  на интернету славе сваку периферну „победу“ режима, док са друге стране правдају сваки антинационални потез истог.

Тако на пример, док се припремала сарадња са Харадинајем, сендвич-патриоте, славили су преименовање Булевара и клицали „великој победи“. Када  је „Српска листа“ коначно пружила подршку терористи Харадинају, сендвич-патриоте су муњевито реаговале и кренуле да бране издајнички потез режима.

               „Још једна победа и ја сам изгубио“ – Пир

Колико год покушавали да сопственом какофонијом, макар ублаже критику и разоткривање антинационалне природе режима, а у немогућности да то раде кријући своју анонимност (због непопуларности посла) иза  страница и портала,  сендвич- патриоте константно стварају своје гласноговорнике. Међутим, пошто у задатку који обављају, има части колико код проститутке поштења, исти се брзо „троше“. Односно, шира публика почиње да схвата њихове намере и окреће се од њих , или почиње да исмејава исте и тако долази до губитка популарности. Из тог разлога, сендвич-патриоте су принуђени на константну регрутацију и то често из редова претежно младих људи и  студената,  који се лако обрађују. Од истих је једноставно купити услугу, често је довољно и само „тапшање по рамену“ и обасипање похвалама, можда по нека помоћ на факултету и преношење текстова на неки од про-режимских портала, а понекад и кратко гостовање на некој про-режимској телевизији, макар у јутарњем програму на пар минута.

                                                      Величање вође

Наравно, сендвич-патриоте су само пешадија која је ту да се троши, тако да све ово, не би било могуће без кординатора. Појединци који воде овај пројекат, јесу „званични“ аналитичари и коментатори које форсира режим и  који се обично не скидају са прорежимских канала, док њихови интернет портали са квази-патриотског становишта, „перу“ режимску политику.

Једном приликом, разговарао сам са човеком, који би се по популарној класификацији могао сврстати у ред СНС ботова. Осим уобичајног коментарисања на мрежи, задатак му је био да се јавља уживо у програм на режимским телевизијама, где гостује Александар Вучић и да изговара задату реченицу. Пре самог јављања, иако је члан владајуће странке, увек  је „преслишаван“ прво од општинског одбора странке, а потом и од уредништва телевизије, како и шта треба да ради. У чему је онда разлика између режимских аналитичара, који мисле да су лепи и паметни, или ових сендвич-патриота, који помисле да им је кренуло у животу када се  појаве у режимским медијима, када сви заједно певају у истом хору, напамет научену песму, пратећи једног диригента.

Морамо на овом месту поменути и покушај рехабилитације колабрациониста.  Као део стратегије подразумева се налажење колабрационистичког упоришта у прошлости, зарад оправдавања колабрационизма у садашњости. Још један заједнички садржилац који спаја поменуте квази-патриоте, јесте одбрана лика и дела Милана Недића. Приметно је, да се ова прича у последње време значајно форсира, како на званичним медијима тако и на интернету. Покушава се наметнути да је сарадња са окупатором, чин жртвовања достојан херојства. Проблем је само, што се у српској традицији отпора према окупатору, (наш национални мит слави Лазарев отпор према Турцима, а не оправдава издају Вука Бранковића) сарадња са истим, увек називала кукавичким чином и издајом, што је сигуран сам, далеко од херојства. Верујем и да већини сендвич-патриота, није ни до Недића или испрвљања историјских неправди, већ им је исти, само средство за циљ, односно изговор да би се оправдала колаборација. Ово не говорим из идеолошке острашћености, нипошто. У постмодерном свету, који је исто тако, у одређеном смислу постидеолошки, дисфункционално је заступати идеологију из 20. века. Данашња подела може једино ићи на суверенисте и глобалисте, а лик и дело Милана Недића, сигурно не доприноси суверенистичкој идеји.

Историјско оправдавање за колаборацију, покушава се наћи и код кнеза Милоша Обреновића. Кривотворећи тако његову сарадњу са Турцима, као оправдање за данашњу колаборацију режима. Па овом приликом постављамо питање сендвич-патриотама, против кога је Милош ратовао у Првом српском устанку? Против кога се подигао у Другом, и кога је он победио у  боју на Љубићу? Да ли је ратовао против окупатора, или је весело сарађивао са Турцима? Да ли је Србија сваком његовом „колаборацијом“ постајала већа и снажнија, или је можда остајала без делова територија као ова данас? Где су стварне победе вашег Вође кога браните? Кога је он то победио? Господо сендвич-патриоти, поставили сте себи немогућ задатак, да спојите неспојиво, херојство и издаја никада заједно нису ишли, нити ће ићи. Да јесу, давно би нас ветрови историје одували са наших простора. Ако баш желите да нађете упоришну тачку да бисте оправдали данашњу колаборацију, онда је тражите у погрешној историји. Боље би вам било да узмете Хрватску или Албанску, тамо ћете вероватно имати више среће. Нечасно је да то радите са српском историјом које на крају, нисте ни достојни.

*Сендвич у овом смислу означава лукреативне разлоге за бављење патриотизмом.

Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *