Аутор:Никола Павловић

Размишљам, како  данас у Србији, на сам помен речи –спорт-, одмах  од некуд, искаче лопта. За многе је, просто немогуће замислити савремени спорт без лоптице и гомиле која трчи за њом.  Лопта, какву је видимо данас, усталила се у другој половини 19. века у Енглеској. Иначе, сама лопта, односно нешто налик сферичном облику,  нема упориште у Европи.

Игра, налик фудбалу, у античко доба,  играла се у Кини,  а докази о постојању сличне игре нађени су и на територији Јужне и Северне Америке. Лопту од платна, користили су и антички Египћани. У Европи, игра са лоптом, јавља се у средњовековној Енглеској, када је без икаквих правила, у облаку прашине, гомила трчала и падала, газила и ударала једна друге, а све у заносу, да дође до крпењаче.

Давно, пре помаме за лоптом и тоталном очараношћу њоме, на Балкану, дубоко под османском окупацијом, Срби су гајили  далеко мужевнију и функционалнију културу спорта.

Заправо, Срби, желели то или не, сплетом околности, били су принуђени да у  спорт удахну своје дубоко ратничко искуство. Направивши своју кућу на балканском путу, или како су га стари Латини звали  Via Militaris (Војни пут), Срби су долазили у додир са бројним освајачима. Тако да је и спорт, као и већина других области у свакодневном животу, добио далеко функционалнију улогу, него што је то рецимо имао, на енглеском двору у часовима доколице. Дакле, сам геополитички положај и судбина сталних ратова, дефинисала су правац којим се почео кретати српски спорт.

                                                                                         Паја Јовановић – Мачевање

Званично формирање првих спортских дисциплина у Србији датира још са почетка 19. века, тачније 1808. године, када је у тек ослобођеној Србији, основана Велика школа, а уз њу је одмах укључено и учење витешке борилачке вештине – мачевања. Мачевање се предавало у оквиру посебног предмета у Артиљеријској школи основаној 1850. године. Прво мачевалачко друштво „Српски мач“ основано је 1897. године. Мачевање, упркос његовом статусу елитног, витешког спорта, било је изразито популарно у деветнаестовековној Србији. Како пишу једне  новине каснијег периода, о догађају  мачевалачког надметања у Београду:  „Тада је била толика навала света да није било ни карата, ни седишта.“[1]

 Наравно, пре овог званичног датума, неговање борилачких вештина у Србији под отоманском окупацијом било је увелико већ присутно. Поред народних игара (нпр. бацања камена с рамена и натезања конопца), постојало је и велико интересовање за рвање.

У блиској вези са мачевањем, а у складу са политичком и духовном климом, развија се и стрељаштво, као званичан спорт. О значају који је наш народ придавао прецизном гађању, најбоље говори традиционални обичај гађања јабуке кроз прстен, постављене на високом стубу приликом  народних празника и прослава. Штавише, овај обичај је инкорпориран 1882. године и у диплому стрељачких дружина Кнежевине Србије.

      Детаљ са дипломе Стрељачких дружина Кнежевине Србије

Прво стрељачко удружење, основано је у Белој Цркви давне 1777. године под називом „Стрељачко друштво у Белој Цркви” и то име се задржало све до 1931. године. Први уџбеник  из стрељаштва „Прва Наука о раду са пушком” написан је 1791. и у њој је разрађена терминологија стрељаштва. Стрељачка удружења у другим градовима,  основана су у Новом Саду 1790, у Панчеву 1813, у Београду 1851, у Сремској Митровици 1871, у Земуну 1872, у Ваљеву и Неготину 1880, у Нишу, Великом Бечкереку (Зрењанину) и Крагујевцу 1881. године. Велики значај за развој стрељаштва у Крагујевцу имало је оснивање војне фабрике у Крагујевцу и стрељаштво се развија упоредо са фабриком.

Једна од првих личности која је ударила темеље стрељаштва у Крагујевцу, био је и мајор српске војске, четнички војвода и учесник неких од најважнијих догађаја у Србији, чувени Војислав Воја Танкосић. Он је са артиљеријским мајором и четничким војводом, Борком Паштровићем као и са легендом и зачетником стрељачког спорта, Матом Марковићем и многим другим истакнутим појединцима, окупио и васпитао многе стрелце, јунаке и родољубе. По оснивању дружине, стрелци из Крагујевца су учествовали на свим значајнијим гађањима у Србији, почев од године када је друштво основано. Прво гађање у Србији је одржано у Београду 1886. године на стрелишту у Топчидеру, које је отворено још 5. јуна 1851. године.  Већ следеће такмичење окупило је велики број појединаца и клубова. На такмичењу је било 190 стрелаца из 36 стрељачких друштава из Србије, што само говори о популарности овог спорта у слободарској Србији 19. века. О важности самог стрељаштва говори и чињеница,  да је „Савез стрељачких дружина у Краљевини Србији“ био под високом заштитом Његовог Величанства краља Милана првог Обреновића.

Осим пушком, од 1890. године почело је гађање и пиштољем, тако да је на првим Олимпијским играма у Атини 1896. године и стрељаштво било на програму такмичења и гађало се пиштољем слободног избора са 25 и 50 метара, револвером са 25 метара и војничком пушком са 200 и 300 метара. Од тада такмичење у стрељаштву је остало у програму Олипијских игара до данас.

Крагујевачки стрелци

Наш народ, придавао је велики значај и физичкој спремности и култури телесног вежбања. Тако је 1882. године почео рад „Београдског друштва за гимнастику и борење“. Друштво се старало да ради на развитку и унапређивању телесне снаге и здравља својих чланова; да оснива нова друштва која би поред гимнастике ширила свест народне заједнице; да обрати пажњу на народне игре уводећи их у своје вежбе; и да о свом трошку спрема учитеље гимнастике.[2] Оснивање гимнастичко-трезвењачких друштава био је нови вид заједничког рада прегалаца и омладине у борби за уједињење српског народа. Заправо, све оно што је постојало и ранијих векова у српском народу само је формализовано у новооснованим друштвима. Тако члан  једног од друштава „Душан Силни“ , Атанасије М. Поповић, у своме писму “Српском Витезу” од 11. 7. 1909. пише: „Ми већ имамо самобитне и самоникле погледе на телесна вежбања, који одговарају појмовима и духу нашег народа… у нашем раду знатан део телесних вежбања или наставно градиво узимати из богате ризнице нашег у истину витешког народа. Само таква вежбања која су општа својина народа при заједничком раду доводе до одушевљења и испуњавају и старо и младо духом заједнице и љубављу ка Отаџбини”.[3]

Кроз тешке векове османске окупације, преко устанака и ратова за ослобођење, српски народ, гајио је културу телесног вежбања и своје спортске активности у великој мери, обликовао је у функционалном кључу, као средство за подизање борбених способности, што нас је, између осталог и одржало на овим просторима. Од средњовековног витешког мачевања, преко народних игара, рвања, стрељаштва и гимнастике, спортских дисциплина, које су карактеристичне за наше подневље и дубоко уткане у сам српски етнос, тек се у првим деценијама 20. века, до нас, докотрљала лопта. Некако, дошла је баш у време, када се свет спремао за своју прву индустријализовану кланицу у рововима Великог рата. После рата, традиција српског спорта, поделила је судбину  српске државности. У новим околностима које су настале, све се морало подредити новој утопијској идеји, тако да је српски спорт пацификован – спустивши се тако на ниво лоптице.

Литература:

[1] http://www.macevanje.org/macevanje_sarl_duse.htm

[2] Војислав Рашић, „Историјски развитак гимнастичких друштава у Србији“ стр.90, Српски витез, бр.4, 1 април 1912, Београд

[3] Милош А. Васић „Тридесетогодишњица спајања Београдског Сокола и Душана Силног”, стр. 36, Око Соколово,бр. 3 и 4, 26 март 1939, Београд

Поделите

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *